Mikonos

Koliko ja volim Grčku… Ne mogu da opišem.

Bar jednom godišnje idem u Grčku jer za mene ne postoji lepše mesto na svetu. Tako sam otišla te 2012. godine na Mikonos sa drugaricama. To ostrvo je poznato po ludim žurkama, poznatim ličnostima, seksualnim slobodama i skupoj, preskupoj zabavi. Zato ne bih pokazivala te fotke jer su ionako svuda po internetu. Meni je Mikonos ostao u sećanju kao sasvim drugačiji.

Kada se hoda po vrelom danu na ulicama, oštri sunčevi zraci ispiraju jarke boje cvetova, pa sve postane nekako bledo, svetlo… Ti prozračni tonovi okupani toplim nijansama jedine zvezde koju vidimo danju, izgledaju setno i melanholično za onog ko ume da gleda. Na neki način, iako svuda vrvi od turista, tada se oseti pitomi život meštana i intimna atmosfera uličica sa pažljivo farbanim fugama, strpljivo održavanim cvećem koje niče praktično iz asfalta pored trošnih kućica.

Tako su me privukli detalji koje sam videla na ulici i naravno, nasela sam na onaj foto-turistički nagon da fotkam detalje sa načičkanim pinklama i sitnicama… I mačke naravno…

Cela obala mora, od plaže do centra grada, jednostavno je savršena. Ne postoji dovoljno lep superlativ kojim bih opisala bistru i smirenu vodu, prepunu ribica, algi i raznolike morske trave. Prosto se čini da tamo sija neko drugačije Sunce.

Jedino što plaže na Mikonosu čini sličnim svim ostalim plažama u Grčkoj su imigranti koji prodaju kopije Luj Vitona i šta-ti-ja-znam.

Pokušala sam da fotografišem, jer je inspiracije bilo svuda. Tako sam drugaricu molila da se ne pomera i da ne trepće kako bih dugom, dugom ekspozicijom uspela da uslikam dinamiku na ulicama.

Toliko sam se trudila da fotografišem preko dana, ali vetar je nemilosrdan u drugoj polovini avgusta na Mikonosu. Ako usmeriš lice u pravcu vetra onda te šiba toliko da moraš da zatvoriš oči. Ako se bilo kako drugačije okreneš, kosa leti pravo na lice. Ipak, nekako, ostao mi je u sećanju taj neuspeli pokušaj kao zabavan.

Zilberica se savijala pod silinom naleta vetra, tako da nije bilo ni malo lako momku koji je asistirao.

Mada nešto mi govori da njemu i nije bilo tako loše.

Iako deluje kao klasično letovanje, za mene je ovo bio poseban momenat i kad se vraćam na ovu galeriju, gledam je sa setom. To je bilo nedugo nakon što sam se oprostila od svoje mame zauvek. Ležala sam na onom belom, najbeljem kamenu pored slane vode i čkiljila kroz trepavice prema Suncu iako znam da ne bih smela – nije dobro za vid. Malo me je grizla savest jer bi trebalo da sam tužnija, ali ne može čovek na suncu biti tužan. Bar tako kaže Aznavur u pesmi Emennez-moi. Na kraju letovanja mi je ostala neka seta… i ovaj senzor pun prašine i ko zna čega. Ipak, neobično volim ovu fotku. Iako nikad, nikad ne bih smela kao fotograf da otkrijem koliko je prašine bilo u tom senzoru.

Zbogom Mikonose. Laku noć mama.