Centar interesovanja
Kompozicija u fotografiji je uslovljenja veštinom organizovanja elemenata u kadru. Kreativnost fotografije najpre zavisi od sposobnosti fotografa da vidi na način na koji vidi i foto aparat jer fotografija nije prosta reprodukcija scene onakve kakvom je mi vidimo.
Da, foto aparat vidi i beleži samo mali deo velike scene, redukuje je na dve dimenzije, uokviruje je i zamrzne. Ali ne diskriminiše detalje na način na koji mi to radimo. Kada gledamo u neku scenu, mi selektivno vidimo samo delove koji su bitni nama, a manje-više ignorišemo sve ostalo. Sa druge strane, aparat beleži sve detalje u vidnom polju. Pozadine mogu četo biti pretprane objektima kojih se mi ne sećamo, predmeti koje fotografišemo mogu izgledati manji ili manje istaknuti nego što ih pamtimo, ili cela scena može da odaje manje utiska nego što je na nas prvobitno ostavila.
Sve to je razlog zbog kojeg možemo reći da dobre fotografije retko nastaju iz slučajnosti. Da bi se izvukao maksimum iz bilo kojeg predmeta fotografisanja, moraju se razumetivati principi kompozicije. Način na koji su elementi postavljeni u kadru je nešto na šta nekada možemo a nekada ne možemo da utičemo, ali slika treba da privuče pažnju gledaoca, da ugodi oku ili da da jasnu poruku. Da bi te veštine unapredile, fotograf mora da posmatra, razmišlja, vežba. Svaki put kada fotografiše, on treba da vodi računa o rasporedu svih elemenata u kadru i uticaju jednog elementa na drugi i njihovu opštu poziciju na slici. Mnogo puta se dešava kad pogledamo u film ili na displej aparata, ono što vidimo ne odgovara našim očekivanjima i namerama.
Najčešće je dobro za slika da ima jednu glavnu ideju, temu ili centar interesovanja koji je jasan i vidljiv. Sekundarni elementi u slici trebalo bi da potkrepljuju i osnažuju glavnu ideju, fokusiraju pažnju na nju tako da je još više naglašavaju. Slika bez dominantnog centra interesovanja ili sa više centra interesovanja deluje zbunjujuće na posmatrača. U tom slučaju kompozicija je zbunjujuća i nejasno je o čemu se radi na slici. Kada slika ima jednu i samo jednu dominantnu temu koja je razumljiva na prvi pogled. Kada nema ničeg konkretnog na slici što bi privuklo pažnju na neki objekat ili detalj, onda oči lutaju po formatu. Fokus može na bude na jednom objektu ili na više njih koji se nalaze u jednom delu slike. Kada je centar interesovanja jedan objekat koji zauzima većinu površine slike ili je prosto objekat značajno istaknut, privlači pažnju odmah, ali nije jednostavno sve teme istaći da izgledaju impresivno.
Fotograf obično na raspolaganju ima mnogo faktora ili elemenata koji mogu da mu služe kada želi da privuče pažnju na primarnu ideju. Neki od tih elemenata su linija, boja, oblik, tonalitet, tekstura…
Prisustvo ljudske figure privlači mnogo više pažnju posmatrača nego bilo koji drugi objekat u kadru i osim ako nije centar interesovanja u fotografiji, trebalo bi da se izbegne pojavljivanje čoveka u kadru. Na primer, klasično pravilo u vizuelnoj umetnosti je da se ponavljanjem pojačava intenzitet delovanja nekog objekta. To znači da recimo, više figura u kompoziciji ima jači intenzitet delovanja nego jedna figura. Uprkos tome, na slici desno, senka naizgled mala i nedominantna, odmah grabi pažnju posmatrača upravo zbog toga što je u obliku ljudske figure.
Centar interesovanja ne znači da je fokus u bukvalnom geometrijskom centru formata, već da je generalno blizu centra. Čak i samo kadriranje tako da se subjekat postavi u centar ne mora da se tumači kao centrirana kompozicija jer sam subjekat može da se podeli na pravilo trećina ili zlatni presek tako da kompozicija ne bude očigledno centrirana. Na primer, oči portreta mogu da budu postavljene tako da se u kadru nalaze na presecima trećina i sa obzirom da one imaju najdominantniji uticaj, delovi subjekta postaju centar interesovanja. Tada kompozicija nije centrirana već organizovana po trećinama iako je subjekat sam po sebi centriran. Centriranje se može koristiti da bi se dakle, privukla pažnja na subjekat, da bi se stvorio utisak prostora, veličine, ili da bi se prevazišle okolnosti lokacije.
Privlačenje pažnje na centar interesovanja
Centriranje je efektni način da se privuče pažnja na centar interesovanja onda kada je kompozicija preokupirana elementima i kada se slični objekti u kadru “bore” za pažnju posmatrača, jer oko ide pravo ka centru slike. Kadriranje jakog i drugačijeg objekta u centru kadra takođe pomaže privlačenju pažnje.
Pored toga, postavljanje objekta u sredini slike može da se koristi i kada ima jako malo ili nema drugih elemenata u slici. Kada se fotografišu izolovani objekti na pozadini bez detalja bez prvofg plana, a pritom objekat skoro popunjava ceo kadar, centriranje mu daje posebnu snagu.
Pogled subjekta u posmatrača, tj. u fotoaparat
Kada ljudi gledaju u foto-aparat i stoga, indirektno u posmatrača, posmatrač reaguje na sliku tako što uzvraća pogled gladajući pravo u oči na slici. Zato, kada nije taj pogled, ili ta ljudska figura, portret nameran centar interesovanja, potpuno se gubi poenta i poruka slike. Kada su ljudi podređeni elementi u kadru i gledaju u nekom drugom pravcu koji dakle, nije u pravcu kamere, pažnja posmatrača se usmerava direktno na predmet njihovog posmatranja i tu bi trebalo da se nalazi centar interesovanja.
Centriranje za stvaranje atmosfere prostora i veličine
Centralna kompozicija je takođe vrlo efektan alat da bi se stvorio osećaj veličine i prostora. Kada se objekat u centru nalazi okružen manjim (ili većim) objektima, njegova veličina se naglašava u odnosu na druge. Na primer, izolovana kuća fotografisana na sredini velike livade može da doprinese utisku da je ona sićušna, malena, a da je prostor u stvari poenta slike. Sa druge strane, centriranjem može da se stvara osećaj pripadanja ili izolovanosti. Ako recimo, fotografišemo dete okruženo igračkama, na slici može da se oseti atmosfera pripadnosti deteta prostoru koji ga okružuje, metaforično jedinstvo deteta o sveta oko njega. Nasuprot tome, ako fotografišemo dete okruženo igračkama, ali sa malom prazninom između njega i igračaka, dakle sa prostorom koji deli dete od igračaka, onda atmosfera u slici odiše osećajem izolovanosti. Na obe fotografije je dete bukvalan centar pažnje, ali na drugoj slici zato što je prazan prostor centriran zajedno sa detetom, on sam takođe postaje centar interesovanja i predstavlja metaforičnu prepreku prema igračkama.
Centriranje za prevazilaženje izazova lokacije
Ne dozvoljavaju sve teme, prvi i zadnji plan fotografu da komponuje kadar prema estetskim pravilima ili prema njegovoj inicijalnoj ideji i tada su pravilo trećina, ili zlatnog preseka praktično beskorisni. U nekim sličajevima, jedino što može da se fotografiše je centriran kadar. Nekada je zadnji plan toliko okupiran objektima koji odvlače pažnju, ili je nepredvidiv položaj sekundarnih elemenata, ili su recimo, ti elementi intenzivni po kvalitetu, boji, obliku i time odvlače pažnju sa predviđenog centra interesovanja. U tom slučaju, moramo da primarni element kadriramo tako da se on nađe u centru kompozicije, to je jedini način da izvučemo maksimum od date situacije. Tako možemo da minimalizujemo efekat okolnih predmeta pa recimo vrata, drugi ljudi, bandere, prozori ili drugi objekti će izgubiti na značaju, iako se vizuelno presecaju sa glavnim objektom.
